Res Extensa

Pretpostavljam, dakle, da su sve stvari koje vidim lažne.

                                                                                                                           Dekart

Tačka

Ni za reč dovoljno dobra,

Ogromna pustara suštog.

Ponekad za istinom do zvezda laje.

Svrbi međ plećkama ko da rastu krila;

Češeš se da vidiš istina šta je.

Kamen

Kamen ispred mene ćuti.

Zeva u oblik neprekidno.

I konj u trku i torzo i u oku trn.

Svaku reč vraća pomno;

Sedim sagnut:

Misao sam tvrda, ili govor stamen.

Pitanje je šta biva čovek, odakle počinje kamen?

Soba i stvari

Zid joj je jedina savest.

U njoj se povremeno pali svetlo, i sve ostalo vreme spava.

Nesagledivo pocinje iz zenice

I nastavlja putem misli:

Potrebno je od dva minuta do nekoliko dana da se

prepesači.

Ispod prozora prolaze ljudi.

Ono što prolazi kroz sobu neprestano se menja.

Sto

Okruzen dvoličnima, izdržava teret svačijeg hleba.

Molitvenički mirno, mršti se dok sluša cilik nad njim

Počinjenih greha.

Poziva one koji čuju da stanu.

Oni koji ne čuju, baciće ga, ubiće ga, sagoreće ga,

Jer nije dovoljno dobar za

Njihovu stvar.

Stolica

Korisna je samo perifeiji, koja za zemlju nije cula.

Ali tako se grli.Jednostavnosti.Tragovi.

Nema jasnu definiciju tuge.

Živi od ostataka.

Baciće je, sagoreće je, jer zna mnogo o ljubavi velikih nedela.

Sneg

Ja se uvek budim u blizini,

Čekajući da slućene reči u poriv mi stope

Čekanje sveta.

I sve one druge predele sto sretam, poništim iz sebe

U drugosti vetra.

Oko sebe sam jedino siguran u mnenju; iz rasta reči

U rast koji jedino vredi.Opipavam.

Nemam svesti o senci, o činu sudnjem iz

Vazdašnjosti što sledi.

Zanemarujem.A sneg je za mene nužnost koja veje.

Iz čistog uobraženja što se ledi, da

Me iz praha ponovo ubedi,

Da se iskon poslednji smeje.

Ptica

U dva dana preleti sve što otpeva.

Pa joj se više i ne peva.

Sada peva samo za sebe.

Kroz zube, na unutra...

Te daljine će još teže

Preleteti.

Voda

Mi sa ove strane slušamo

Kako su se nekada

Oni sa druge strane

Ogledali baš ovde gde i mi sada.

Voda se smeje jer se  gleda iznutra

Kroz naše oči.

Ona je početak.

Zemlja

Dozvolila je sebi previše.

Sada je na leđima nose kornjače,

da je bace preko sopstvene ivice.

Ni ne sanjaju da je bila u pravu,

ivice nema.

Prazno

Nalazi se na vrhu usana

I to dok se rađa reč

Iz zjapa.

Ali kroz njega protrče na videlo, svi mogući svetovi.