Uvod ili smrti stvarne i izmišljene
(Nekoliko obrisa jedne zajedničke čitalačke realnosti)
Između tih zidova zvuci su bili gotovo uvek jako prigušeni. Nešto odjeka uvlačilo se pod zavese, jako teške, i neprovidne, nabrane do maglovitosti i za oko nepristupačnih kutova, nešto se gubilo u lavirintima rezbarije, okrunjene po ivicama i već posne, nelakirane i traljave, suve i spašene ko zna čijom zaslugom i ko zna čijom dobrom voljom, najverovatnije samom zabačenošću po prostranim, mračnim i zagušujuće prašnjavim tavanima. Ono malo jasnog glasa utihnulo bi što u policama sa gomilom beznačajnosti i knjiga, i ambisu vlažnog i hladnog klozeta, crnom rupom svega onog shto na kraju krajeva od još beznačajnijih prohteva ostane. Prostori su tako bivali usamljeni, večnom prolaznošću i jednokratnošću životnih ustupaka svih onih koji bi se u njima nastanjivali, pretenciozno ih nazivajući domom, svratištem, kućom ili jazbinom. Od onih prvih, koji su imali čast da na njenom mestu ugledaju zaoranu ledinu, ostalo je dovoljno senke da se iz nje može proreći sudbina svih ostalih koji po vonju i danas osećaju sam iskon ovog mučilišta, osećaju ga često, a opet nedovoljno da ga nazovu nekim imenom zbog kojeg ih ne bi prognali među ludake. Pravog oseta skoro da i nije bilo. Potvrdu je teško naći o svetu koji ovakav život vodi - čak i nemoguće. Od zatupelosti do zagluvelosti niko od stanara nije iz sebe znao izvući dovoljno jasan razlog za prznanje muka pred svetom, sve dok mu se taj isti svet ne bi sklopio lagano pred očima i od njega načinio odraz, laganu pesmu među pukotinama ili škripu ulaznih vrata (s unutrašnje strane), ili poneko sećanje u mutnim okrajcima ogledala pored svega mutnog i neviđenog, sviklog na ramena, dužinu i širinu tela koja su se ogledala u njemu. Prah je još neobrisan, stoji, ne samo na ogledalu. Ostaje na svim mestima koja se grobnom tišinom moraju uhvatiti na prepad i s leđa, znalački, prateći promene svetlosti i mirisa. Ima ga diljem ormara u sobi do ulice, odakle se pogledom dresirano i sigurno širi po doksatu prozora i nestaje kao zečiji trag u granama šeftelije (u čijem ga lišću na zemlji, možda, nedokazano, ima još malo), u unutrašnjosti vaza od lima, na narukvici ručnog sata, i hrbatima neotvorenih knjižetina. Sva oštra slova po beležnicama i poleđinama kalendarskih listova nemaju većeg značaja. Mogu da znače mnogo toga. Mišljenja nikada nisu usaglašena. Uglavnom na preskok beleženi okrajci rečenica i poneki broj koji bi značio jedino nasmešenim pokojnicima u slučaju vaskrsenja, već odavno utopljenim u neku od bezbrižnih večnosti, prepuštenih jedino odbrojavanju propalih i nastalih svetova, potpuno lišeni briga koje su za sobom ostavili u amanet, nezainteresovani za daleke odsjaje istine i dobra koje su nekada nazivali znanjem.
Poslednji koji su kuću naseljavali umrli su tiho. Bez većih nemira. Nužnost je stupila na snagu poslednji put nekako između dve sirene autobusa ili dovikivanja preko terasa u ulici. Sve se svelo na poneku čašicu rakije u kafanama na okretnicama istog autobusa, više protiv uroka nego u nekakav pomen na mrtve.
Ostao je postupak. Istražni postupak neoborive preciznosti. Egzistencija nije u njegovim domašajima, jedini atribut koji se rađa iz nemilog trenutka u kome veliki crni pajser (u nedostatku ključa, ili poverenja već sahranjenih prema bilo kome) razbija vrata kuće, jeste čudesnost. Uobrazilja dovedena do kolektivnog priznanja islednika i nadležnih pravnika u crnim odelima, kao poštovanje nekadagazećih pod svodom tog, malo je reći halucinantnog sveta. Nekom dogovorenom imaginacijom, ulaze jedan po jedan. Mirno, kao sprovod koji je na sahrani bio toliko jadan da se može nazvati neupadljivim. Disanje je isprekidano, grla su osušena na zubatom suncu kao lišće čaja, šapat samim tim nekako avetinjski ozbiljan. Beležnica šapuće malo tiše. Sluzavo mastilo nehotično izostaje iz grlate beline. Blic policijskog aparata je popunjava. Perspektiva lagano nagibljena. Cenrtalni motiv je smešten u osvetljeni deo malog antrea. Insistira na vizuelnoj monotoniji. Gomile cipela i pocepane dijagonalne linije ormarića i stativa čiviluka iz polužablje perspektive. Tela prisutnih nepotrebna. Nalaze se u unutrašnjosti kuće. Naznačena su jedino jakim basom koraka, a dijagonalne linije pomenutog nameštaja imaju parnjake u škripi poda samo mestimično. Cipele raznih oblika i boja. Nepravilno išutirane kroz prostor. Elektrokardiogram poslednjih dogadjaja, možda i nekih ravnih otkucaja istog, histerija, minucioznosti udesa kao takvog, važnosti kao pojma uopšte. Jasna namera se izvršava uvek u nejasnom fonu. Detalji postaju tehnikom: Crvene salonke, uzdubljene pored zida. Na sredini šlavrnje za podrum, zvuk zgaženog puža čuo bi se pri najmanjem pomeranju, kao zglob. Polu duboke planainarske čizme, kao upravo očišćene od blata, vidljivo savijene, s puno prašine po linijama pregiba, debelog đona i neudobne težine. Nekoliko pari papuča (karo dezen), i jedan par kožnih šiljastih patofni, izmešane u donjem delu police s ogledalom. Haotičnost liči na potpuno normalan začin situacije.
I sledeći nalet cipela, sada potpuno nalik jednima na druge, ostaviće ih i dalje u miru preskačući ih na prstima. Skoro nostalgično. Poslednja nejasna scena razuđuje se na ivicama perifernog vida u površine koje podsećaju na izlizan tepih. U početku pegavo, onda sve dublje i razuđenije, granulirano i protežno, da bi na kraju zauzimalo čitava prostranstva, pa oblike i na kraju deleći potpuno zbilju od bilo kakve mogućnosti ne samo posmatranja, već i promišljanja.
Nasleđe. Kako je podsticajem slučaja, Radoslav Pećina dovukao svoje kofere (na leđima nosača) teško je tačno utvrditi. Uglavnom, krštenica koju je pokazao činovnicima bila je ovekovečena fotografijom iz mlađih dana, nešto kao nadgrobnik koji čuva večito sveže izraze lica. Bio je jedan od dovoljno udaljenih i dalekih rođaka, te bi ga se pokojnici verovatno i setili takvog. No, sećanja su zapravo izmakla svima. On prima ključeve mirno i izuva se pred vratima.
Sve češća čišćenja prašine. Počev od stepenica i ulaznih vrata ka antreu. Obrisi širokog zamaha. A onda hiruškom preciznošću mokre krpe nestaje dekadencija valera po podu, kasnije i stakala pokrivenih novinskom hartijom (zavesama je pokrivena kaca za kupus u podrumu). S tim dolazi i prozračnost. Kroz širom otvorene prozore ulazi gust i mastan, osunčan vazduh, otkrivajući donje slojeve prostora, složenog po spratovnosti. Podaščani pod u prvom sloju, svedok listopadnosti peluda s lustera i teške bidermajer posteljine spremne za bacanje, prekriven tankim tepihom nalik na istočnjačku tapiseriju. Humusni sloj koji diše čudnim tonovima, siromašno upućujući zelene nijanse prema monolitnim stubovima ormara, sve do kutija na vrhu koja liče na gnezda. Nemir u uskom značenju reči. Šire posmatrano, svetlost ga otkriva tek kasnije. Pognuto telo, s leđa, u levoj ruci metla, nagnuta u stranu. Nenametljiva dijagonala. U pokretima govoreći: jedno saginjanje od umora, rotacija donjih vrata od ormara za devedeset stepeni i pad metle laganog intenziteta. Sva uskomešanost vrhuni u zapetosti ručnih mišića koji podižu tešku kutiju, slučajem nađenu u ormaru. Pokret sabran u trenutak, u pozu koja zeva šupljinom, u nagoveštaj prethodnih i budućih (svih mogućih) sekvenci jednog jednostavnog događaja. Nemir će početi tek tada. Neumitno obuzimajući nalazača kutije raspetog u sekvencama trenutka, zauzimaće lagano, deo po deo malenu večnost njegovog života.
Nemiri. Sve izazvani jasnim osećanjem nelagodnosti, na prvi pogled rečeno, sadržajem kutije. Molitvenički tiho, prebiranje guverirane hartije na vrhu, uz pucketav zvuk. Dovoljan da izazove prijatne žmarce iza ušiju, nedovoljan za bilo šta opipljivije. Iznenadna nedoumica. Prvi susret s poznatim i nepoznatim licima, izaziva uobičajan niz fizioloških reakcija: blago znojenje po vratu, praćeno neznatnim grčenjem mišića i ubrzanim radom srca. Čudna gomila za ravnodušno sažvakan bilans jednog dana. Fotografije u kutiji brojale su neusaglašenim otkucajima decenija. Godinama mišljenja usput, sporadičnim gorčinama i čestim patnjama. Šuškanje dobija krtiji prizvuk i čuje se sve ređe i ređe, pretačući se u čuđenja koja traju. Stalnija priroda pukog zadovoljstva u opažanju pretvoriće se u duge časove zapanjenosti. Odnosa sa detaljima na prvi pogled nezapaženim. Prividom reda koji vlada u pogledima, ligeštulima, tkaninama, sputanim pokretima, predmetima, pretpostavljenim mislima. Misli s druge strane foto-hartije napregnuto se usklađuju s njima.
Čuđenje. Obostrano je. Poštuje redosled celuloidnog premaza. U tanušnim slojevima zamišljenosti, svetovi filuju jedan drugog. Fotografije pružaju utehu nekog od trenutaka utavorenog u upotrebljenoj realnosti. Na izmaku oka, slike postaju emigranti u sasvim drugačijoj igri koju nameće svet posmatrača. Kobnu činjenicu konačnog prostreljuje večnost ovakve zamišljenosti. Igra je bunovna. Iz sna u san upetljana s nerazlučivošću posmatrača i fotografije.
Posle ovog otkrića, nalazača zatičemo potpuno posvećenog paradoksalnom zadatku. Sedeći na fotelji koja skoro zauzima vidokrug, pognut nad velikim albumom, satima raspoređuje slike. Traži čudne redoslede datuma poput šifranta, sklapa posvećeno mistične izraze lica, kisele osmehe, mesta, predele, krajolike i ponovo razara već složeno. S jasnim predumišljajima ubija mogući svet za mogućim svetom. Slike dodiruje staloženo, staklarski precizno, za krajeve, s albumom na kolenima, često zaspivajući nad njim. Noći bivaju sve bezuspešnije. Pri jasnijim svetlostima dana, sedi pored otvorenog prozora u dosluhu sa batom saobraćaja, koracima i izmaglicom duvanskog dima upoznajući vrli, daleki svet koji leži izvan beskonačih granica praga. Kuga pogleda brzo se širi u akutne i hronične bolesti koje se mere u intervalima prostora neprikosnovenom razrokošću bežanja u svetove nerazlučive po sličnosti zavaravanja svojeg posmatrača. Vremena se slažu u bezgranične i nekada suvišne prelide koji dotiču meso preciznim rezovima dogovorene stvarnosti: malaksalost i podočnjaci zagledani u zimsku idilu, ukočenost i povijenost kičme u blještavoj scenografiji jeseni. Huk koji sve povezuje dominira zaključkom o nerazumevanju. Nerazumevanje donosi prijatnosti podsmeha lebdecoj nesnadjenosti. Ne donosi nove redove u albumu. Kroz njega se ne provlače reči. Nerazumevanje nije besmisao od koga beži.
Neprodornost pogelda sa fotografija direktno je proporcionalna neprodornosti sopstvenog ushićenja ikakvim poretkom. Neprestano i stameno slaganje vrednosti neizrecivih varijablama dovodi svetove u neprotivrečan balans. Samovolja je nepošten, ali i uzaludan potez u pokušaju nametanja zakonitosti. Nikud ne vodi, sem do sve ređih prekida premorenosti, odnosno do umivaonika i hladne vode na vratu. Jedini, nužan ali teško reći dovoljan razlog za rasecanje uobrazilje i stvarnosti.
U kupatilu, varijacije na temu trezvenosti. Sapun sažvakan dehidracijom, peškiri napola mokri, otupeli brijači i četka slepljena sapunjavicom. Konopac za veš, na kome se klati nekoliko štipaljki na promaji tek otškrinutog prozorčića. Spušta ih u kadu uz dubok zvuk sličan slovu o izgovorenom u basu. Slovu o koje će se začuti nekoliko trenutaka kasnije iz lustera, delimično iščupanog iz plafona težinom tela.
Nekoliko treptaja biće dovoljno inspektorima u crnim odelima da otkriju motoriku jednog jednostavnog samoubistva. Nesvakidašnje su samo linije nameštaja koje pri blicu aparata izvitopereno poskakuju, čini se oštreći čeljusti o mogućnost svoje nestalne zapremine. Komentar u beležnici iskričavim naboljem mišića šake, elektricitetom pobuđenim u znak čuđenja, odbija olovku na pod.
Mistični kez na licu pokojnika, usmeren ka stočiću. Fotografije poređane kao mapa. Opsenar malog prostora, postavljen po njihovom ustrojstvu. Svaki maleni deo nameštaja i pokućstva namešten uporednom tehnikom, po ugledu na fotografije. Počev od stepenica i ulaznih vrata ka antreu. Detalji postaju tehnikom: Podaščani pod u prvom sloju, svedok listopadnosti peluda s lustera i teške bidermajer posteljine još neodbačene, prekriven tankim tepihom nalik na istočnjačku tapiseriju. Humusni sloj koji diše čudnim tonovima, siromašno upućujući zelene nijanse prema monolitnim stubovima ormara, sve do kutija na vrhu koja liče na gnezda. Cipele uredno složene, po patetičnom redu neupotrebljenosti. Sve sem onih koje su neobavezno, u visini struka visile u vazduhu. Njihova izglancana površina, odbijala je povremeno blic istražitelja praveći čudan odsjaj na fotografijama.
